Njeno Veličanstvo Nabacanih Misli

Moje jutro...kafa u najvećoj šolji, novine i provera pošte. Otvorila sam oči, skuvala kafu, čitala članke, mailove- i da najnovije postove, misli blogera. Moram napomenuti kako me je nasmejao članak o ženama i komentari koje su ostavljali ranoranioci.

Mmmm... Prvi gutljaj jutarnje kafe otpočinjem mirisom iste, dok mi se sva čula u samo jednom trenu bude, odlažem prvi gutljaj jer upravo je on taj koji čini svu lepotu prve jutarnje kafe. Da li se iko od nas seća kad je počeo piti ovaj za mene čarobni užitak? Mene su prve kafe, kao redovne pojave sačekale u srednjoj školi, prilikom bežanja sa časova u obližnji kafić gde smo od para namenjenih za užinu, uživali u čarima prvo turske ili crne kafe, a kasnije i u golicanju mirisa i okusa ness ili espresso kafe. Taj porok mi je drag i danas...volim da započnem dan sa toplim crnim napitkom nakon čega pospanost prestaje, i dan se otvara predamnom. Kafu treba razumeti...Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe. Sitnice čine život...potpisujem.

Posle jučerašnjeg dana, danas se osećam mnogo bolje...da li je to zbog crnog vina od sinoć ili zbog sunčanog dana, ne bih znala reći ali mi je drago što je tako.  Na putu do posla sam hodala kao po oblacima uživajući u svakoj noti sunčevog zraka koje su grejale moje lice. Koračajući ulicama Novog Sada sam shvatila koliko zgrade, trgovi, ulice, putevi, smog zaklanjaju boje jeseni i tek sam onda shvatila pitanje mog kumčeta koji ima 4 godine a pre neki dan me je upitao:

- Mako, šta je jesen? - smatram da biste svi vi bili isto tako zbunjeni ovakvim pitanjem, kao što sam ja bila. Pokušala sam objasniti da je to godišnje doba, kad lišće požuti i opadne, kad se čitava priroda sprema da usni zimski san. Ne moram reći, da dete ništa nije shvatilo ali sad mi je sinula ideja. Subota mi je svakako slobodna, a Petar će napokon saznati šta je jesen i koji su čari jeseni. Svako godišnje doba ima svoje plodove, a mi ćemo te plodove u subotu zajedno pokupiti u jednu veliku korpu. Sakupićemo te raznorazne tikvice, kestenje, pitomo i divlje, jesenje jabuke, kruške, šipak, grožđe kao i ostalo voće i povrće koje nam poklanja jesen. Na neki način mi je žao, što se današnja deca edukuju jedino preko interneta, televizije i na časovima prirode i društva. Licem mi se protezao osmeh dok sam se prisećala stihova Alekse Šantića:

"Prošla je ljubav, stišale se strasti,
I ljubav s njima, sve je bliža kraju
Drukčije sada tvoje oči sjaju -
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi,
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
K’o da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorasmo dugo
No danas, draga, sve je, sve je drugo
Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem ni jednog slavulja
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja
I mrtvo lišće po humkama pada… "

Stižem na posao i naravno, pokušavam bar deo svoje radosti i optimizma preneti na svoje kolege koji se spremaju kući posle prve smene. Ulazim u svlačionicu, oblačim uniformu dok čujem pogrdne reči koleginice, koja se žali na broj pacijenata prepodne, na muža koji sedi kući i celi dan gleda samo televizor, na decu koji su toliko iškrabali zidove da bi trebali krečiti ali kako krečiti u oktobru...uffff...zatvaram vrata svlačionice i ulazim u svoju ordinaciju, gde mi se na stolu već nalazi negde oko 30-40 zdravstvenih kartona. U jednom trenutku sam poželela da se vratim u svlačionicu i ispričam dotičnoj koleginici jednu davno zaboravljenu priču koja glasi ovako:

Ipak sam se predomislila, pošto su njoj očigledno pričali onu bajku o princu na belom konju...