Njeno Veličanstvo Nabacanih Misli

Sedimo u jednom kafiću u centru Novog Sada sa mojim drugarom iz detinjstva Ivanom, kojeg poznajem praktično od zabavišta...naravno od tada, smo odrasli, prošlo je mnogo vremena, neko vreme smo bili razdvojeni spletom okolnosti ali eto nas ponovo na starom mestu, po dobrom običaju ispijamo vrući espresso sa mlekom kojeg nikad ne dobijemo dovoljno i razglabamo o poslu, dogodovštinama, ljubavi, njegovoj devojci Slavici, vezama generalno...

Tema, koja meni u zadnje vreme i ne prija baš preterano ali zarad prijateljstva, pokušavam da pratim. Iskreno, ne želim da razmišljam o vezama, o srodnim dušama, o velikim i trajnim ljubavima, zakletvama i silnim obećanjima koje se na kraju uvek izjalove. Bilasam u vezi, dve godine sam mislila da poznajem čoveka sa kojim sam se na kraju zajedno uselila u iznajmljeni stan, koji je trebao biti naše ljubavno gnezdo, gde su se kovali veliki planovi za budućnost, izgovarale reči koje su bile ljubavne zakletve koje malo devojaka doživi tokom svog života a nakon svega ostao je stan, ja i prazan list koji treba popuniti stvarima koji će nadalje ispunjavati moj život...naravno, bez njega.

- Alo, Mako, jesi tu? Pratiš li ti mene? - prekida me u mislima moj dragi Ivan, koji me gleda svojim velikim, okruglim crnim očima, dok nestrpljivo pali cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.

- Voliš li ti nju uopšte? Da li misliš da sispreman pružiti joj ljubav, strpljenje, pažnju čak ionda kad budete ostarili, čak i onda kad vam se rodi prvo dete i nećeš moći spavati noćima a ona će se udebljati, biti nagrađena sa strijama, čak i onda kad na kraju ostanete sami u starosti u svojoj tmurnoj svakodnevnici? - pitam ga i usput pakujem svojmobilni telefon i oblačim jaknu.

Očigledno nije očekivao ovakvo pitanje, ljudi ga nikad ne očekuju. Svi su navikli na optimističke izjave, utehu i naravno konstataciju da će sve biti u najboljem redu. Ljudi su licemerni...sa drugima a i sami sa sobom. Ovih dana sam tek shvatila koliko vampira živi oko nas, vampira koji te nateraju da ih sasluša, koji iscrpe zadnju kap pozitivne energije iz tebe i produže, a tebe ostave da se samosažaljevaš ili razmišljaš o tome koliko je život nepravedan. Ono što je bitno napomenuti, da ti istiljudi pobegnu prvom prilikom kad ti imaš želju da se nekom izjadaš i požališ. Tad su ili zauzeti, ili su u teretani a možda i u tazbini...ko će ga znati gde su ali za tebe ne postoje, a ako slučajno i naletiš na nekog ko će te saslušati, u jednom trenutku shvatiš kako dotični gleda pravo kroz tebe ili u zgodnu šankericu.

Ivan je i dalje sedeo za stolom, bez reči, prišla sam mu poljubivši ga u obraz i pružila mu ono što je želeo čuti:

- Ne brini srce, sve će biti u najboljem redu... - i krenulaprema izlazu. Ljudi su zaista čudni, spremni su lagati sami sebe i što je još gore, ubediti sebe da je ta laž u suštini istina.

Odlučila sam dati sebi oduška, opustitise i isprazniti glavu od posla i prošetati se ulicama grada, udahnuti jesenji zrak na putu do kuće. I ovaj grad je promenio svoje lice, nekad sam sa užitkom upijala gradsku buku i masu koja se kretala kroz ulice kao vredni mravi koji skupljaju plodove za predstojeću zimu. Mravi to zaista rade, zar ne? Mogla sam videti ljude ujutru kako su žurili na radna mesta a oči su im sjajile, čak su se neki i smeškali ako si ramenio pogled s njima. Danas svi šetaju sa pognutim glavama, zamućenim pogledom kao zombiji a o smešku možeš samo sanjati...budi srećan ako te neko ne opsuje ili ne istrese svoje frustracije na tebi koje je nakupio u toku radnog dana ili zbog razloga što je život nepravedan, kao što samgore navela. Ko mi je razbio te ružičaste naočare koje sam tako ponosno nosila svih ovih godina?

Ponekad pomislim kako bi bilo lepo otići odavde, odseliti se što dalje od ove surove realnosti i starih uspomena. Započeti neki noviživot, čuti talase mora kako udarajuo stene dok na vrelom peskučitam svoju omiljenu knjigu i gledam veličanstveni zalazak Sunca...nikad nisam gledala zalazak Sunca, pitam se da li je zaista toliko divan i magičan koliko ga ljudi opisuju.

Smeškam se i koračam stepenicama ka svomstanu i ponovo konstatujem da bežim od realnosti ma koliko se trudim biti na zemlji sa obe noge...valjda je čoveku i to nekad potrebno. Da pobegne u svoj mali svet iluzija i snova i bar na trenutak biti ono što želi biti.

Ulazim u stan, bacam stvari u fotelju, uključujem muziku, odlazim u kuhinju, vadim čašu i sipam crno vino u nadi da će me koja kap alkohola opustiti dok Balašević svira:

"O da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao nizkej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju, nijednu drugu."

Sedam u fotelju, pribliđavam usnama čašu i ispijam gutljaj crnog vina dok se svetla sa ulice prolamaju kroz moj prozor. Čini mi se da je ovo jedan tugom nabijen blog. Težak dan?

Zar ih nemamo svi?

Mogu zamisliti koliko još ljudi sedi u svojoj sobi prisećajući se uspomena iz prošlosti, izgubljene ljubavi baš kao i ta devojka danas, koja je iz moje ordinacije otišla da pokuša uz pomoć stručnjaka izleči svoje srce,jedino je pitanje da li će joj to pomoći da preboli svog bivšeg dečka koji je odlučio da ovaj svet nije dovoljno dobar za njega i posegnuo za onim najgorim...

Teške su suze kad izgubiš nekoga ko ti je značio, još više boli kada shvatiš da više nikada nećeš ugledati lepi osmeh dragog stvorenja. I ne zato što je otišsao negde daleko ili ste se posvađali...Ta osoba je otišla na neki bolji svet i nikada više je nećete videti...I mada ga nisam poznavala, njene suze su me bolele kao da su moje vlastite...

Mislim da je vreme da natočim  još jednu čašu vina u nadi da život baš nije toliko nepravedan koliko se u ovom trenutku čini...